Konstantin Veliki I hrišćanstvo I deo: Borba za vlast

Već sledeće 306.god. umro je Konstancije Hlor u vojnom logoru u Jorku, u Britaniji. On je u istoriji pre svega upamćen kao otac Konstantina Velikog. Nakon smrti Konstancija Hlora vojska je proglasila njegovog sina Konstantina Velikog za avgusta. Galerije, avgust na istoku, priznao je Konstantinovo uzdizanje, ali samo kao cezara.

Konstantin je rodjen 273. ili 274.god. u Mediani, kod današnjeg Niša (Naiuss). Konstantinova majka Jelena bila je služavka ili gostioničarka, koja je navodno pronašla i iskopala Hristov krst.

Posle Konstantinovog uzdizanja u Britaniji 306.god., sledeće 307.god. pretorijanci su za cara proglasili Maksencija, sina bivšeg avgusta Maksimijana, što je značilo da na zapadu postoje tri cara: Sever, Konstantin Veliki i Maksencije. Galerije nije priznao Maksencijevo uzdizanje, jer je narušavalo tetrarhiju. On je imenovao Severa za avgusta i uputio ga na Italiju, koju je držao Maksencije, a kojem se u medjuvremenu priključio i otac Maksimijan, nekadašnji avgust koji se nikada nije iskreno odrekao vlasti. Gradjanski rat se više nije mogao izbeći. Vojska, koju je predvodio Sever, a koju su mahom činili Maksimijanovi veterani prešla je na Maksencijevu stranu, dok se on povukao u Ravenu i uskoro predao, uz obećanje da će mu život biti poštedjen. Medjutim, Maksencije je naredio pogubljenje Severa. Bivši Dioklecijanov savladar je računao da će posle sukoba Maksencija i Galerija moći ponovo da se dočepa vlasti. Na drugoj strani, pokušaj Galerija da 307.god. krene na Rim i zauzme Španiju nije uspeo jer je vojska u Italiji ostala odana Maksenciju, pa je on u sledeće četiri godine držao Apeninsko i Pirinejsko poluostrvo.

Rimsko carstvo je tada imalo legalne vladare Galerija i Maksimina Daju, dok Maksimijan, Maksencije i Konstantin nisu imali legalnost i bili su van tetrarhije. Da bi se razrešila kriza, kojoj se kraj nije naslućivao, Galerije je u pomoć pozvao Dioklecijana, tvorca tetrarhije i najveći autoritet u carstvu tog vremena. Imenovan za konzula 308.god., Dioklecijan je predsedavao sastanku i naglasio da se on povukao sa vlasti još 305.god., pa je odbio da se vrati, a to je savetovao i svom bivšem savladaru Maksimijanu. Predloženo je da se prizna Konstantin Veliki ali ne kao avgust već samo kao cezar, dok je za avgusta predložen Licinije, Galerijev vojskovodja, koji je stekao ugled u ratovima protiv Persije. Umesto da razjasni postojeće stanje, sastanak u Karnuntumu (kod Beča) 308.god. ga je učinio još komplikovanijim jer je broj nezadovoljnih bio još veći. Vlast su delili Galerije, Licinije, Konstantin i Maksimin Daja, dok Maksencije nije bio priznat. Izborom Licinija, koji prethodno nije bio cezar, za avgusta, narušen je sistem tetrarhije. Licinije je trebalo da dobije Italiju, ali kako se tamo učvrstio Maksencije, on se smestio u Panoniji.

Konstantin Veliki je odbio titulu cezara, kojom bi bio potčinjen Liciniju. Podstaknut Konstantinovom neposlušnošću, Maksimin Daja se 310.god. sam proglasio avgustom. Uskoro se neumorni Maksimijan ponovo okrenuo Konstantinu Velikom, ali je pokušao da ga izigra, kovao je nove planove. Bio je to njegov poslednji neuspeli pokušaj da dodje na vlast, i ubijen je 310.god.

Konstantin je bio svestan da mu predstoji rat protiv Maksencija, pa je najpre preuzeo Španiju. Maksencije ga je kao ubicu svog oca u Rimu proglasio za „narodnog neprijatelja“. Konstantin je pokušao da izgladi sukob, ali mu to nije uspelo, pa je konačni obračun bio neizbežan. Zbog toga je otpočeo pripreme za rat.

Ništa bolje stanje nije bilo ni na Balkanskom poluostrvu, ni u Maloj Aziji. Galerije se razboleo i umro u Nikomediji 311.god. Na vest o Galerijevoj smrti, Maksimin Daja je požurio da se učvrsti u Maloj Aziji. On je medju preostalim carevima bio najstariji po rangu. Dvojica od njih Maksencije i Maksimin Daja nisu imali nikakve šire političke koncepcije. Licinije, iskusni vojskovodja, držao je Balkansko poluostrvo nalazio se na sredini izmedju istoka i zapada. Imao je ambicije da se, pre svega, proširi prema Maloj Aziji, gde ga je čekao Maksimin Daja. Konstantin, koji se spremao za obračun sa Maksencijem, nije potcenjivao ni Maksimina Daju, ali je ispravno procenio da će sa njim obračunati Licinije. U slučaju da savlada Maksencija, a Licinije Maksimina Daju, predstojao bi njihov medjusobni obračun. Najpre je došlo do sučeljavanja Licinija i Maksimina Daje. Do sukoba nije došlo, jer su obe strane zauzele stav opreznog iščekivanja i došlo je do sporazum, kojim je moreuz Helespont (Dardaneli) postao granica njihovih teritorija. Posle ovoga su veze izmedju Balkanskog poluostrva i Male Azije bile potpuno prekinute.

Svih ovih godina hrišćani su se nalazili u teškom položaju. Oni su bili izloženi žestokim progonima. Ni silazak sa vlasti Dioklecijana i Maksimijana, 305.god., nije doneo promenu u odnosu prema hrišćanima. Za hrišćane sa zapada situacija je bila daleko povoljnija nego za one na istoku. Konstancije Hlor je vodio umerenu i tolerantnu politiku, a u tome ga je sledio i Sever. Njihovu politiku prihvatili su i Konstantin i Maksencije. Na drugoj strani hrišćani su na istoku podnosili teške progone, posebno u periodu 303-311.god., za koje je zaslužan Galerije. Neku vrstu izuzetka predstavljala je Panonija, gde je od 308.god. vladao Licinije, koji je iz političkih razloga odustao od progona hrišćana. U brutalnosti su prednjačili Galerije, i od 305.god. njegov cezar Maksimin Daja. Kada je ustanovljeno da u jednom mestu u maloazijskoj oblasti Frigiji žive samo hrišćani, ono je spaljeno sa svim stanovnicima. Veliki broj stradalih zabeležen je i u Egiptu. Smatra se da je ukupan broj hrišćanskih žrtava na istoku dostigao nekoliko hiljada. Medju onima koji su stradali u ovom talasu progona bio je i Irinej, episkop Sirmijuma. Crkveni pisac Evsevije prećutkuje da je pored onih koji su se hrabro držali bilo i onih koji su poklekli pod torturom.

Preokret je nastupio sa Galerijevom bolešću. On je bio svestan da višegodišnji progon nije slomio hrišćane, pa je na samrti Galerije 311.god. objavio edikt u kojem je zahtevao da na čitavoj teritoriji carstva prestanu progoni. Edikt spominje imena četvorice vladara, ali iz njega proističe Galerijev stav da je politika sile prema hrišćanima bila pogrešan potez. Ishod je bila verska pometnja. Da bi se uklonilo to rasulo hrišćanima je bilo dozvoljeno da održavaju svoje sastanke, pod uslovom da ne preduzimaju ništa protiv javnog reda i poretka. Galerijev edikt je veoma važan dokument, sa dalekosežnim posledicama, jer se njima menja državna politika prema hrišćanima, koja je bila na snazi preko 200 godina.

Oba vladara na zapadu, Konstantin i Licinije, nisu imali teškoća u primeni ovog edikta, jer na zapadu i nije bilo velikih progona. Na istoku Maksimin Daja u svojim provincijama nije objavio puni tekst edikta.

Nekoliko dana nakon donošenja edikta, Galerije je umro, a uskoro se hrišćanima na istoku pokazalo da je njihova radost bila preuranjena. Maksimin Daja, koji je samo prikrivao netrpeljivost prema hrišćanima, posle nekoliko meseci nastavio je progon hrišćana. On je zabranio hrišćanske sastanke i pokušao je da ih protera iz većih gradova. Više ovakvih slučajeva je zabeleženo u istočnim provincijama. Paralelno sa ovom antihrišćanskom delatnošću, Maksimin Daja je pokušao da sprovede obnovu paganskog bogosluženja. Došlo je do novih mučenja Hristovih vernika, surovih ubistava odrubljivanjem glava i bacanjem divljim zverima. Progoni hrišćana na istoku su okončani tek krajem 312.god. Dopisom Maksimina Daje opozvana su progonstva i zlostavljanja hrišćana, ali je preporučeno da se hrišćani mirnim putem privedu priznavanju paganskih kultova i bogova. Na ovakav stav Maksimina Daje uticali su dogadjaji na zapadu.

Na zapadu je došlo do sukoba Konstantina i Maksencija. Konstantin je procenio da je od njegovih konkurenata na zapadu za savezništvo najpogodniji Licinije. Došlo je do njihovog sporazuma, koji je učvršćen bračnim vezama.

Konstantin je protiv Maksencija pokrenuo samo deo vojske, pošto je dobar deo vojnika morao da zadrži na granici na Rajni. Vojska njegovog protivnika bila je neuporedivo brojnija. Hrišćanski pisci su nastojali da krivicu za sukob prebace na Maksencija, ali je iz raspoloživih izvora jasno da je Konstantin izazvao rat. Pošto je prešao preko severne Italije, Konstantin je spustio prema Rimu. Maksencije je u Rimu pripremio ogromnu vojsku, za odbranu.

Na Konstantinovom putu do Rima desili su se dogadjaji za koje se može reći da su ušli u legendu. Odjednom usred podneva na vedrom nebu, Konstantin i njegova vojska su ugledali krst sa natpisom: „Ovim pobedi“ (na grčkom Touto nika). Evsevije iz Cezareje, otac hrišćanske istoriografije, donosi ovu priču i navodi da mu je lično car ovo ispričao i pod zakletvom potvrdio. Sledeće noći Spasitelj se javio Konstantinu i naredio mu da pripremi zastavu sa znakom koji mu se ukazao. Zastavu je sačinjavao zlatni venac poboden na dršku, s monogramom od početnih slova Hristovog imena.

Nešto izmenjeniju verziju ove priče i Konstantinovog sna donosi latinski hrišćanski autor Laktancije. Po njemu je Konstantin u snu dobio zapovest da snabi nebeski znak Boga na štitove svojih vojnika, što je on i učinio. Radilo se o skraćenici za Hrista, koja napisana u obliku kosog slova H (grčko hi), koje je na gornjem kraju bilo savijeno. Uprkos izvesnim razlikama, kod Evsevija se radilo o zastavi a Laktancija o štitovima, suština sna a pogotovo njegova poenta su uglavnom istovetni. Po latinskom izvoru je stajalo: „In hoc signo vinces“ (U ovom znaku ćeš pobediti).

Bitka kod Milvijskog mosta odigrala se 28.oktobra 312.god. Konstantin je odneo veliku pobedu. Oko Maksencija su se najduže borili pretorijanci, profesionalni vojnici, koji su ga i doveli na vlast i koji su, ne povlačeći se, poginuli. Maksencije je pobegao i udavio se u reci Tibar.

Ovom blistavom pobedom Konstantin je dobio Italiju i severnu Afriku i postao neprikosnoveni gospodar zapada. Budući da su Sever, Maksimijan i Maksencije bili mrtvi, sada su u Rimskom carstvu ostala trojica careva: Konstantin, Licinije i Maksimin Daja.

Jedno od najvažnijih pitanja u istoriografiji je Konstantinov odnos prema hrišćanstvu. On je delimično prihvatio hrišćanstvo iz političkih razloga, ali je na njegov odnos uticala i iskrena odanost Hristovoj veri. Kod njega je pripadnost religiji bila u neprekidnom usponu, ali je i proračunati politički interes bio veoma izražen. Kada se govori o ovom pitanju ne treba zaboraviti da je Konstantinovo vreme, kao i najveći deo 4.veka bilo vreme verskog sinkretizma, mešanja ,prožimanja i spajanja često potpuno suprotnih verskih shvatanja. Tada nije bilo ništa neobično ni da pojedinac ima razumevanja i naklonost za različite kultove. S druge strane, i samo hrišćanstvo je u to vreme doživelo odredjene promene, pa se 4.vek u istoriji hrišćanstva razlikuje od prethodnih i kasnijih vekova. Isključivost ranog hrišćanstva, koje je odbacivalo sve što je imalo veze sa paganstvom, smenio je umereniji i mekši stav. Onovremeni hrišćanski oci, upućeni u dostignuća antičke paganske civilizacije, umeli su da tekovine paganske baštine iskoriste za dobro hrišćanstva. Oni su antičko nasledje delili na „prihvatljivo i „neprihvatljivo“.

Kada se govori o religiji nije poznato da li je Konstancije Hlor imao uticaj na sina. Ono što je izvesno je da je od Dioklecijanovih tetrarha on imao najblaži odnos prema hrišćanima. Na teritoriji pod njegovom odgovornošću hrišćani su živeli daleko sigurnije i nisu pretrpeli ni deo progona koje su preživeli hrišćani pod vlašću Dioklecijana, Maksimijana i Galerija. Takvo stanje opstalo je i nakon što je Konstantin nasledio Konstancija Hlora.

Posle pobede kod Milvijskog mosta, Konstantin je poslao pismo Maksiminu Daji, zahtevajući prestanak progona hrišćana u istočnim oblastima carstva. Maksimin Daja je obustavio progone. Ovim pismom Konstantin je želeo da postigne dva cilja: da poboljša položaj hrišćana i da Maksiminu Daji stavi do znanja da je vlast u njegovim rukama. Još iste 312.god. Konstantin je naložio da se vrati zaplenjena imovina hrišćanske crkve. Pomenute mere nisu imale samo politički karakter.

U februaru 313.god. Konstantin i Licinije su se sastali u Milanu, kako bi sagledali novonastalu situaciju nakon Konstantinovog obračuna sa Maksencijem. Tom prilikom je proslavljena svadba Licinija sa Konstantinovom polusestrom Konstancijom, čime je savez dvojice careva bio dodatno učvršćen.

U verskim pitanjima je na ovom sastanku postignut dogovor o izdavanju Milanskog edikta. Nije izvesno da li se ovde radi o konkretnom zakonskom aktu, ili samo o opštem dogovoru dvojice vladara. To je bio edikt o verskoj toleranciji. Vezano za ovaj dokument, postoji raširena zabluda da je Konstantin izdavanjem Milanskog edikta hrišćanstvo proglasio državnom religijom. To nije tačno, Milanski edikt je dokument o verskoj toleranciji, kojim je hrišćanima dozvoljeno da slobodno ispovedaju svoju veru i da više ne strahuju od progona, kakvim su bili izloženi 300 godina. Hrišćanstvo je postalo državna religija tek krajem 4.veka, za vreme cara Teodosija I. Konstantinova odluka da se donese Milanski edikt, osim odredjenog verskog značenja, ima i elemente državničkog. On je jasno uvideo pogrešnost politike Dioklecijana i njegovih tetrarha. Pokazalo se da država nije u stanju da uništi hrišćane, koji su izrasli u veliku snagu. Izdavanje Milanskog edikta je veoma značajan dogadjaj, svetskog značaja.

U vreme izdavanja Milanskog edikta na istoku je i dalje vladao Maksimin Daja. Neki istraživači smatraju da je Milanski edikt bio i političko orudje protiv njega. Daja je nastojao da hitnom vojnom akcijom razreši suprotnosti, koje su se isprečile izmedju njega sa jedne i Konstantina i Licinija sa druge strane. 313.god. u bici kod Hadrijanopolja, u Trakiji, Licinije je porazio Maksimina Daju i potisnuo ga u Malu Aziju. Maksimin Daja je u leto 313.god. u gradu Tarsu izvršio samoubistvo. Licinije, koji je postao gospodar istoka, je bez milosti likvidirao Maksimijanovu porodicu i bliske pristalice. Sjajni uspesi na istoku su znatno podigli Licinijev ugled, pa je Konstantin svoj cilj uspostavljanja vlasti sa jednim vladarom u Rimskom carstvu morao da odloži za neko kasnije vreme.

U verskoj politici i jedan i drugi su se držali smernica iz Milanskog edikta. Konstantin je u narednom periodu nastojao da hrišćansku crkvu poveže sa državom, kako bi ti odnosi bili korisni za obe strane.

On je nizom zakonskih akata jasno pokazao koliko mu je stalo da dodje do daljeg razvoja hrišćanstva u Rimskom carstvu. On je 315.god. zabranio da se osudjenima na prisilni rad žigoše lice. U obrazloženju ovakvog ukaza on je naveo da se ne sme obeščastiti lice čoveka, koje je stvoreno po uzoru na nebesku lepotu, što je uticaj biblijsko-hrišćanske argumentacije. Zakonom iz 318.god. episkopskim sudovima su priznate neke nadležnosti civilnih sudova, zakonom iz 319.god. zabranio je paganska žrtvovanja u kućama.

Posebno je važan Konstantinov zakon iz 321.god., koji se zasniva na biblijskoj tradiciji, a koji nalaže da je nedelja „častan dan“ kada poslovi miruju i kada ljudi treba da se odmaraju. Novim zakonom iz iste godine, dato je pravo da se testamentom prepusti imovina hrišćanskoj crkvi. Ovo je bio podsticaj za ekonomsko jačanje hrišćanske crkve, pošto su vernici dobili pravo da celokupnu ili deo imovine prepuste crkvi. Medjutim, treba naglasiti da Konstantin nikada nije prekidao vezu sa paganstvom, prema kojem je zauzimao tolerantan stav.

Stav prema hrišćanstvu je uskoro postao neka vrsta argumenta u odnosima izmedju Konstantina i Licinija, koji su se sve više zaoštravali. Konstantin je nastojao da iskoristi nezadovoljstvo u Licinijevim istočnim oblastima, koje su bile izložene velikom poreskom opterećenju. U tu svrhu se poslužio prohrišćanskom politikom, koja je imala uspeha. Licinije je hrišćanske podanike na istoku izložio sve većem pritisku, dotadašnje verske slobode nisu izričito opozvane, ali su sitnim birokratskim merama bile sužene.