Aplikacioni nivo
Celokupni Internet, hardver i softver, je projektovan i razvijen da obezbedi servise (usluge) na aplikacionom nivou. Na petom nivou skupa protokola TCP/IP (TCP/IP protocol suite) obezbeđuju se usluge Internet korisnicima. Ostala četiri nivoa namenjena su da učine te servise mogućim. U toku dosadašnjeg životnog veka Interneta razvijen je veliki broj protokola na aplikacionom nivou. Neki od njih je razvijen za specifične namene i nikada nije postao standard. Određeni broj od tih protokola je prihvaćen, neki su modifikovani ili zamenjeni novim, a nekoliko njih je preživelo i postalo standard. Novi aplikacioni protokoli konstantno se danas dodaju Internetu. Da bi čitaocu uloga aplikacionog nivoa postala jasnija, u tekstu koji sledi ukazaćemo na:
prirodu servisa koji se obezbeđuju od strane Interneta, a u tom smislu, analiziraćemo dve kategorije aplikacija: klijent-server paradigmu, i peer-to-peer (P2P) paradigmu,
koncept tradicionalne klijent-server paradigme,
standardne aplikacije zasnovane na klijent-server paradigmi,
koncepti i protokoli kod peer-to-peer paradigme.
Paradigme na aplikacionom nivou
Da bi se koristio Internet neophodna su dva aplikaciona programa koji međusobno interaguju: jedan od programa se izvršava na jednom računaru, koji se nalazi na jednom kraju sveta, a drugi program na drugom računaru koji može biti lociran bilo gde u svetu. U toku rada aplikacioni programi između sebe šalju poruke koristeći infrastrukturu Interneta. Pri tome je veoma važno razumeti kakav odnos postoji između ova dva programa, u sledećem smislu: Da li su oba aplikaciona programa u stanju da izdaju ili obezbeđuju usluge, ili aplikacioni programi obavljaju samo jednu od pomenutih usluga? U tom pogledu, razvijene su sledeće dve paradigme, klijent-server i peer-to-peer (P2P).
Klijent-server paradigma
Klijent-server je tradicionalna paradigma, kod koje pružaoc usluga, nazvan service provider, je aplikacioni program, koga zovemo server-proces, koji se izvršava neprekidno čekajući da drugi aplikacioni program, nazvan klijent-proces, ostvari vezu preko Interneta i zatraži opsluživanje. Pri ovome, server-proces se izvvršava bez prestanka u radu, dok se klijent-proces aktivira samo kada on zahteva opsluživanje.
Na slici 1 prikazan je primer klijent-server komunikacije kod koje tri klijenta komuniciraju sa jednim serverom i primaju servise koje obavlja taj server.
Slika 1. Primer klijent-server paradigme
Glavni problem kod ove paradigme predstavlja koncenttracija komunikacionog i procesnog opterećenja na strani servera, što znači da server mora biti veoma moćna mašina.
Tradicionalni servisi koji koriste klijent-server paradigmu su WWW, HTTP, FTP, e-mail, i dr.
P2P paradigma
Kod P2P paradigme ne postoji potreba da server-proces bude neprestano aktivan i da čeka klijent-procese kako bi se povezao. Odgovornost je podeljena između obadva nivoa (peers). Računar povezan na Internet može da pruža usluge u jednom trenutku i da prihvata usluge u drugom trenutku. Na slici 2 dat je primer komunikacije kod ove paradigme.
Slika 2. Primer P2P paradigme
P2P paradigma je skalabila i jeftina. Glavni problemi koji prate P2P su kreiranje bezbednih komunikacija između distribuiranih servisa i primenljivost ove aplikacije (sve aplikacije ne podržavaju P2P paradigmu).
Tipične aplikacije za P2P su BitTorrent, Skype, IPTV, i Internet telefonija.
|
